Kada sam počela
raditi kao advokat, početnik, neiskusan, željan znanja i dokazivanja, slušala
sam starije kolege (starije po advokatskim sijedim, ne neizostavno i godinama života)
kako su porodični sporovi nešto što ih najviše crpi. Uzeh to zdravo za gotovo,
ni sama ne znam zašto. Valjda mi je ego šapnuo da to ne bi bio moj slučaj, da
ja, mimo drugih, imam tu potrebnu snagu, obnovljivu energiju i neograničenu
empatiju koja fali drugima. Rekoh sebi, potvrdih njima, da ću ja preuzeti neke
od tih predmeta. I uzeti neke nove.
Rukovodeći
partner u Kancelariji je tada rekao da smatra da osoba koja nije udata/oženjena
ne treba da radi porodične sporove, prije svega razvode. Možeš streknuti, reče,
od braka. Strecam i bez sporova, pomislih.
Tri godine
kasnije u kancelariji me često u šali znaju nazvati advokatom za razvode. Po
inerciji, predmeti idu meni, a po pravilima sile privlačenja, teren me nekako sam
prepoznaje. Iza mene je dvocifren broj uspješno razvedenih brakova. Grubo zvuči.
Godine rada u advokaturi djelimično su izmijenile onaj moj prvi stav. Empatija
je i dalje tu. U malo drugačijem obliku. Advokati nisu imuni na tuđe priče i
sudbine, iako nam to često znaju pripisati. U početku sam mislila kako je to što
se dešava pod tuđim krovovima strašno, strano i daleko. Meni se ne bi moglo
desiti. Brojnost predmeta me je uvjerila u suprotno. Dešava se svima, svuda oko
nas. Čak i onima koji na slikama izgledaju najsrećnije. Možda zbog toga danas
sa većom zebnjom počinjem priču o porodičnom životu sa svima. Nekome, slučajno,
možete okrznuti ranu koja nije zarasla.
Ipak, nije mi žao
što sam se usudila raditi ove predmete. I usudiću se reći da je Rukovodeći partner
pogriješio! Smatram da neudate/neoženjene
kolege treba, pa makar jednom, da prođu kroz taj postupak.
Pravosnažna presuda o razvodu braka je profesionalna
i lična lekcija.
Ostavite odgovor